14. april 2023.

Istraživanje „Atine“ pokazalo je da u sigurnim kućama za žrtve rodno zasnovanog nasilja u Srbiji ima samo 190 mesta, a trebalo bi bar 670 (po standardima EU). U Pravilniku za ovu uslugu nema nekih očekivanih standarda, kao što bi bila obavezna podrška psihologa, ali zato je predviđen frizer...

Kada bi nadležna ministarstva i ustanove u Srbiji najzad ozbiljno i sveobuhvatno pristupili suzbijanju rodno zasnovanog nasilja, za početak bi bilo dovoljno da se sastanu sa specijalizovanim organizacijama koje imaju višedecenijsko iskustvo u radu sa ženama i decom žrtvama nasilja, kao i da pročitaju istraživanja koja su do sada sprovele te organizacije. Brojevi nekada ne govore ništa, ali u ovom slučaju govore mnogo.

  U Srbiji u 13 sigurnih kuća i jednom prihvatilištu postoji samo 190 mesta za žrtve rodno zasnovanog nasilja, pokazuje istraživanje koje je sprovelo Udruženje ATINA. Prema standardima EU, svaka država bi trebalo da na 10.000 stanovnika ima jedno mesto za prihvat žrtava nasilja[i] . Ako se ima u vidu da Srbija sada ima oko 6,7 miliona stanovnika, to znači da bi trebalo da imamo najmanje 670 mesta bezbednih za žene i decu koji su napustili nasilnika.

Jednostavna matematika pokazuje da je postojećih 190 mesta svega 28,3% od neophodnog broja. Ni trećina potrebnog! Već ovaj podatak je dovoljan da se shvati zašto mnoge žene godinama ostaju sa nasilnikom, neke sve do vlastite smrti. Jer - gde će?! Da su imale gde, mnoge bi otišle...

Jedna od autorki Atininog istraživanja Funkcionisanje i rad prihvatilišta za žene žrtve nasilja u Srbiji – analiza zatečenog stanja Andrijana Radoičić Nedeljković, za sajt Fenomene govori o tome koje su još posledice toga što nedostaje oko 72% mesta u sigurnim kućama:

-  Posledice su svakako ograničena dostupnost ove usluge, ali i neosporan uticaj na kvalitet usluge. Neophodno je reći da je čak i broj od 190 mesta neizvestan, jer ubraja i kapacitete sigurnih kuća koje nemaju licencu. Ako bismo merili samo kapacitet onih koje poseduju licencu za rad, ovaj broj bi bio drastično niži. Osim toga, korisnice su suočene sa tim da im je usluga, nažalost, dostupna u kratkom vremenskom periodu, ponekad i kraćem od pretpostavljenog. Takođe, i profesionalke koje pružaju uslugu zbog konstantnog pritiska i fluktuacije korisnica, nisu u mogućnosti da se kvalitetnije i dublje bave problemima i izazovima sa kojima se žene suočavaju.  

  Iako od 14 ustanova obuhvaćenih istraživanjem čak 13 je osnovala država – samo 5  ima licencu za rad! Među njima je i ona jedina (u Beogradu) koju vodil nevladina organizacija. Ostale sigurne kuće su već godinama u postupku licenciranja, jer ili nemaju sve potrebne kadrove, ili ne ispunjavaju sve tehničke uslove.

- Definitivno najveći nedostatak u standardima je taj što i nema specijalizovanih standarda za funkcionisanje ove usluge. Propisani su minimalni standardi (strukturalni i funkcionalni), ali oni u toliko organičenoj meri regulišu realizaciju ove usluge, da ni ne prepoznaju njene glavne specifičnosti: potrebu da se osigura bezbednost žena, da se sve aktivnosti moraju usmeriti na osnaživanje žena, da se moraju primenjivati feministički principi brige i sl.

Nakon istraživanja, Atina je pripremila i dostavila nadležnom Ministarstvu predlog pravilnika kojim bi se definisao kvalitet usluge, odnosno kojim bi se ova usluga specijalizovala. Nažalost, još nismo dobili odgovor o budućnosti ovog dokumenta  - kaže Andrijana Radoičić Nedeljković.

Kako su „skrojeni“ standardi u Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge socijalne zaštite ilustruje i činjenica zanemarivanja psihološke podrške korisnicama. Među stručnim osobljem u prihvatilištu za žrtve nasilja može, naravno, biti psiholog, ali ako takvog nema među zaposlenima, Pravilnik ne predviđa mogućnost da se angažuje eksterni psiholog. Ali zato Pravilnik predviđa angažovanje frizera i krojača po potrebi... Srećom, u 82,6% sigurnih kuća, kazali su anketirani službenici, „korisnicama je dostupno individualno psihološko savetovanje i psihoterapija zahvaljujući ličnom angažovanju profesionalki koje su ulaganjem u sopstveno obrazovanje stekle znanja iz oblasti psihoterapije“.

Čitanjem podataka o broju stručnjakinja koje rade u sigurnim kućama i šta sve rade, stiče se utisak da su preopterećene (mnoge ustanove i nemaju licencu zato što nemaju dovoljno ljudi), a izgleda ponajviše rukovoditeljke/oci: uglavnom osim menadžerskog posla rade i stručne poslove, uglavnom su vrlo iskusne/I (71% ima više od 10 godina staža), ali je zato među zaposlenima čak 40% onih koji imaju 0-4 godine radnog iskustva. Što znači da rukovoditeljke/oci hteli – ne hteli rade i edukaciju mladog osoblja... Ovakvo preopterećenje ne samo da može da vodi „sagorevanju“, nego dovodi u pitanje kvalitet usluge koja se pruža smeštenim ženama i deci.

Međutim, o seksualnom nasilju koje su žene pretrpele uglavnom se ne govori i potrebna je dodatna edukacija za takav rad, a čak 82,6% sigurnih kuća nema posebne protokole za žrtve seksualnog nasilja.

Mnogi evidentirani nedostaci proizlaze iz toga što, osim one u Beogradu, sigurne kuće u Srbiji nisu zasnovane na feminističkim principima. Da jesu, teško da bi se zanemario značaj tajnosti lokacije (prekršena u 100% sigurnih kuća), zatim da 43% ustanova nema definisane bezbednosne procedure i da 70% nema stalno obezbeđenje u objektima.

Za bezbednost žene i dece i njihov osećaj sigurnosti veoma je korisno da mogu da se sklone u sigurnu kuću u drugom gradu i to je pozitivna praksa koju primenjuju prihvatilišta širom sveta. Kod nas to nije zabranjeno, ali se ispostavlja kao veoma komplikovano zbog finansiranja iz različitih budžeta.

Takođe, da su ove ustanove zasnovane na feminističkim principima, teško da bi se desilo i da se u 90% njih insistira na prijavi nasilja, a u 34% je nasilje prijavljivano i bez saglasnosti žrtve! Podsećamo na član 18. Istanbulske konvencije st. 4: „Pružanje usluga ne sme da zavisi od spremnosti žrtve da podnese prijavu ili svedoči protiv bilo kog počinioca“. Pritisak na žrtvu da podnese prijavu već može imati dejstvo ucene, da žena to oseti kao uslov za boravak u sigurnoj kući.

- Prijavljivanjem se krši pravilo poverljivosti. Osim toga, zabrinjava i podatak da se mišljenje korisnice ne uzima kao prioritetno u donošenju odluke o napuštanju smeštaja. Nedostatak feminističkog pristupa, kao što oslikavaju ovi podaci, govori o pasivizaciji žena na koje se gleda kao korisnice i čija se participacija ne vrednuje i ne očekuje, u krajnjoj liniji. Zbog toga dolazimo do situacija u kojima se žena nakon izlaska ponekada i vraća u nasilje, smatrajući da zapravo drugog rešenja nema.

Nemogućnost izbora, učešća u donošenju odluka, zanemarivanje integriteta i dostojanstva druge osobe su mehanizmi patrijarhalnih sistema. Dok se ne desi korenita promena i odustajanje od ovih principa - sve postojeće i nove usluge će se suočavati sa hroničnom neefikasnošću.

Zato na osnovu podataka dobijenih istraživanjem, Andrijana Radoičić Nedeljković upozorava i preporučuje:

- Stanje je alarmantno, jer je uočeno toliko rizika u funkcionisanju ovih usluga da je doveden u pitanje sam kvalitet usluge. S druge strane, stanje je popravljivo. Adekvatnijim pristupom - izdvajanjem ove usluge od ostalih usluga socijalne zaštite, propisivanjem načela na kojima mora da počiva, definisanjem obuka koje osobe koje pružaju usluge moraju da prođu i boljim povezivanjem sa resursima u zajednici, pre svega sa ženskim nevladinim organizacijma - ova usluga bi mogla da doživi pozitivnu transformaciju.

Od kolikog su značaja sigurne kuće ženama sa iskustvom nasilja pokazuje i istraživanje koje je CESID uradio tokom novembra 2022. godine: Zašto žene ne priavljuju nasilje u porodici[i]. Izdvajamo podatak da je reprezentativni uzorak ispitanica na pitanje o poverenju u institucije, najveću ocenu dao upravo sigurnim kućama. Značajno je i da 75% ispitanica smatra da je strah od nasilnika najčešći razlog zbog kog žrtve ne prijavljuju nasilje, a 50% smatra da ne prijavljuju jer nemaju gde da odu. Za oba ova razloga sigurne kuće su rešenje.

  Zbog toga bi bilo izuzetno značajno da državne institucije razmotre rezultate istraživanja koje je sprovela ATINA:

-  Rezultati su prezentovani na okruglom stolu, kom su prisustvovali i predstavnici/ce državnih institucija i javno je dostupno. Za sada smo naišli na zainteresovanost Poverenika za zaštitu rodne ravnopravnosti i Zaštitnika građana, ali niko od državnih institucija nas nije naknadno kontaktirao. Nadamo se ipak da će rezultati doći i do onih koji su zainteresovani da se unapredi usluga smeštaja u sigurnim kućama, kao i da se pristup problemu žena sa iskustvom nasilja unapredi i postavi na feminističkim principima.

 Na to ćemo, po svemu sudeći, još čekati. I na primeru sigurnih kuća, kao i na primeru Nacionalnog SOS telefona, vidi se koliko državne institucije u Srbiji imaju otpor prema ženskom nevladinom sektoru: u celoj Evropi sigurne kuće vode nevladine organizacije, a finansiraju se iz lokalnog ili državnog budžeta. Uostalom, sigurne kuće su i u Srbiji kao i u svetu nastajale pod okriljem feminističkog pokreta, na iskustvu i znanju ženskih organizacija u pružanju pomoći i podrške ženama koje trpe nasilje. Nažalost, ta tekovina se u Srbiji ne uvažava pa imamo sigurne kuće ovakve kakve imamo i onoliko koliko ih imamo.

[i] Zasto-zene-ne-prijavlju-nasilje-u-porodici-kljucni-nalazi.pdf (cesid.rs) str. 3

[i] European Parliament resolution of 5 April 2011 on priorities and outline of a new EU policy framework to fight violence against women, str. 5

Saznajte sve o pravu na besplatnu pravnu pomoć Pravne informacije za žrtve nasilja

Preporučujemo vam i tekstove:

Ko ima pravo na besplatnu pravnu pomoć? Kako ostvariti ovo pravo?

Kad ubije “dobar porodičan čovek”